Пошто су деца бескрајно пуна живота, зато што су духом срдачна и слободна, деца желе да се ствари стално понављају и да се не мењају. Она стално говоре: ,,Хајде поново!'', и одрасли то чини поново скоро док не цркне. Одрасли нису довољно јаки да се радују монотонији. Можда је Бог довољно јак да се радује монотонији. Могуће је да Бог свако јутро говори сунцу: ,,Хајде поново!''; и свако вече говори месецу: ,,Хајде поново!'' Може бити да није због аутоматске нужности да су све беле раде исте; може бити да Бог прави сваку посебно, и никада Му не досади да их прави. Може бити да Он има вечити апетит детињства; ми смо згрешили и остарили, а Отац наш је млађи од нас.
Г. К. Честертон, Правоверје